УЛОГА ПОРОДИЦЕ У ПРИПРЕМИ ДЕТЕТА ЗА ШКОЛУ

            Дете од родитеља највише учи, они су му први и најважнији извори сазнања. Припрема детета за школу је припрема за његово осамостаљивање. Родитељи су први тумачи света свом детету. Од њихове умешности зависи какво ће бити сазнање детета о његовој околини и колики ће бити круг његових сазнања.

            Припремање деце за полазак у школу представља посебан задатак породице, с обзиром на значај тог чина уопште, па зато треба настојати да дете то доживи припремљено, без траума и неуспеха у самом старту. Да би се дете максимално заинтересовало и мотивисало за полазак у школу и да би тај тренутак био природан, лак и пропраћен радошћу потребно је да у припреми деце за полазак у школу најинтензивније учествује низ фактора, који утичу на његов развој а пре свега породица.

            Научним чињеницама је доказано да основне вредности породичног васпитања представља складна породица. Ови услови непосредно утичу на емоционални, социјални и морални развој детета и формирање најзначајнијих црта карактера, као што су самопоуздање, храброст, оптимизам, сналажљивост у савладавању препрека итд.

            Улога породице у васпитању детета састоји се и у преношењу искустава, правила, норми и односа у друштву на искуство и понашање детета. Најзначајнији утицај на васпитање свог детета остварује родитељ, својим личним примером, јер се деца најпре идентификују са њиховим понашањем и ставовима и од њих траже највећу подршку и подстицај.

            Васпитни садржај у породичној средини остварује се кроз низ спонтаних активности детета, подстакнутих разноврсним догађајима, радњама, доживљајима. Стога је значајно да се родитељи упознају са карактеристикама развоја детета и потребама, нарочито када је у питању припрема детета за школу, како би примењивали одговарајуће методе васпитања, као што су разговор, показивање, навикавање, подстицање, награђивање идр.

            Потребна је дакле свесна и намерна брига родитеља за развој детета пре његовог поласка у школу. Осим љубави и добре воље родитељи треба да познају најосновније педагошке захтеве и да их се придржавају.

1. 1.Односи се према детету с поштовањем његове дечије личности и не занемаривати његове дечије особина;
2. 2.Здравствено - хигијенском бригом и потребном прехраном омогућити одржавање повољног здравственог стања и његов физички развој.
3. 3.Разумевати потребе и интереседетета и задовољавати их посебно путем игре;
4. 4.Подстицати развој његових моторичких, сензорних, говорних и других активности, играма и другим занимањима;
5. 5.Упућивати дете на појаве и збивања у његовој околини и објашњавати их на њему приступачан начин;
6. 6.Омогућавти детету дружење и игру у кругу својих вршњака;
7. 7.Позитивно усмеравати његове односе према културним, етичким, естетским, социјалним и другим вредностима нашег друштва;
8. 8.Стварањем и одржавањем ведре животне атмосфере омогућавати детету проживаљавање „сретне доби детињства“ као једног од основних услова за његов оптимални развој. (Грандић, 2001,304).

Дете је емоционално биће, оно боље памти оно што осећа у овој или оној ситуацији, него оно што му се у том тренутку говори. Ако дете осећа љубав, добро, прихватање, поштовање, интересовање према себи, оно позитивно памти оно што се догађа и говори око њега, оно се формира као личност с богатством душевних снага.

Најбоље резултате у васпитању постижу умерено строги али доследни родитељи.

            Ако уважимо поруку старе латинске пословице, учимо за живот а не за школу, припрему детета за школу нећемо свести на стицање посебних знања и умећа потребних за савладавање појединих наставних предмета које ће имати у првом разреду. Много је важнији општи развој њихових интелектуралних способности и сазнајних интересовања, као и развој способности да посматра, анализира, пореди и уопштава оно што опажа у природи и друштву и да на основу тога изводи закључке. Међутим интелектуална припрема за школу није довољна, с обзиром да треба да обухвати све способности, особине личности и мотивацију, потербну за успешно сналажење у измењеним условима живота и рада, као и за школско учење. Отуда се поред интелектуралне, говори и о физичкој, морално-вољној (социо-емоционалној), и мотивационој припремљености. То значи да је од стицања одређеног „признања“ важније ојачати физичко и ментално здравље деце како би била спремна за напоре који их очекују у школи, морано их васпитати, што подразумева усвојеност одговарајућих норми и правила понашања, спремност за сарадњу и комуникацију, изграђену самосвест (слику о себи), способност самоконтроле и самооцењивања, развијену вољу, правилан однос према раду, стечено поуздање у односима са другим људима и способност деловања у малој друштвеној заједници, као и развити њихове интелектуалне потенцијале, радозналост, отвореност према искуству, кретивност, љубав према књизи итд.

            Све ово чини општу припрему деце за школу, међутим, са децом је потребно обавити и посебну, специјалну припрему која представља кичму наставног програма за први разред основне школе. Описмењавање и математика, уз кључне појмове о природи и друштву. У ову припрему, спада учење деце да разликује боје, облике и количине предмета, и вежбе ситних мишића шаке и координације ока и руке, руковање оловком као припрема за писање. Важно је рећи да је ова непосредна припрема за школу, знатно ужа и мање важна од опште припреме и не може јој претходити, нити је заменити.

НА КОЈИ НАЧИН РОДИТЕЉИ МОГУ ДА ДОПРИНЕСУ

ПРИПРЕМЉЕНОСТИ ДЕЦЕ ЗА ШКОЛУ

           Припрема деце за школу је припрема за њихово осамостаљивање. Одређена зрелост детета и интелигенција нису једини фактори који ће осигурати успех детата у школи. Родитељи морају код деце развијати и одређене особине личности које ће омогућити да дођу до изражаја њихове интелектуалне способности.

            Родитељи морају имати много стрпљења и разумевања да детету одговоре на његова питања и да ти одговори буду тачни. Тиме се проширује круг његових представа тј. знања, стварају се прве основе правилног гледања на свет и збивања, што је значајно за будући развој детата, а врло корисно за каснији рад у школи. Да би се дете што боље припремило за школу, потребан је складан развој свих дететових способнисти: моторичких, социо-емоционалних и интелектуалних. Родитељи ће најбоље поступити ако разне занимљиве садржаје понуде деци ненаметљиво, кроз игру и кроз учеставовање у заједничким свакодневним активностима.

           Социо-емоционална зрелост један је од значајних индикатора зрелости детета за полазак у школу. Због тога је важно помоћи деци и подржати њихов развој.

• Родитељ мора бити доследан према детету у њиховим обавезама (стварање радних навика) и подстицати дете да самостално поспрема своје играчке, храни се, облачи, спрема своје ствари. Ако неке активности родитељи раде уместо њих она брзо губе интересовање за исте.

            Ако дете живи са похвалама оно учи да поштује. Речи похвале и охрабрења вербалне и невербалне (покрет, осмех, додир) су кључ сигурног успеха.

Позитивна слика коју деца стичу о себи, не треба да потхрањује охолост, таштину и сујету, већ да се развија упоредо са осећањем скромности, што подразумева уважавање других људи и свест о њиховим квалитетима, уз познавање сопствених ограничења. Родитељ мора неговати код детета поштење и љубав према свима који се брину о њему. Прилике за морално васпитање указују се на сваком кораку, родитељ са децом разматра морално значење одређених поступака, појава и односа из њихове непосредне околине, помоћу одговарајућих прича, бајки и басни о којима ће са дететом разговарати.

           Дечји речник ће бити богатији уколико родитељи покљањају већу пажњу деци, ако им причају, читају и често са њима разговарају.

Познато је да богатији речник имају она деца која више времена проводе са одраслима или са децом старијег узраста. Родитељи зато требају да у што већој мери причају са својом децом, по могућности кад год то она зажеле.

            Детету никада нетреба ускратити одговор на питање. Шта више веома је важно да родитељ покаже добру вољу и интересовање за све што га пита дете. Оно не сме да се застиди своје необавештености или неспретности, зато му се никада не треба смејати нити га подцењивати. Свако заслужује да буде поштован – деца ништа мање него одрасли.

            Отуда је један од важних задатака родитеља, да научи дете да вербализује – преводи своја чулна и друга искуства, утиске, емоционалне доживљаје у речи, а речи у поступке и понашање.

            ДЕТЕ ОД МАЛЕНА ТРЕБА ДА ФОРМИРА РАДНЕ НАВИКЕ

            Формирању радних навика треба приступити што раније. Стицање радних навика и раном васпитању детета допринећемо ако од малена навикавамо дете да се само облачи и свлачи, обува, да после игре оставља уредно насвоје место играчке и уређује свој кутак.

            Рад код куће у породици развија у детету осећај колективизма, навикава га да води рачуна о раду и интересима других људи. Радне навике су свакако веома важне јер омогућују деци да са мање напора, успешније, тачније и брже обаве неку радњу.

            Старије предшколско дете треба да почне да разликује игру од рада и стиче одговарајуће радне навике. Рад захтева одговорнији однос према резултатима, мотивацију да се они постигну упркос тешкоћама, као и одговорајуће вештине које доприносе позитивном исходу.

ИГРА ЈЕ ГЛАВНО ЗАНИМАЊЕ ДЕТЕТА У

ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ

           Родитељи треба да омогуће свом детету да се што више игра. Дете ће тиме задовољити једну од најважнијих потреба, а игра ће подстаћи његов развој и створити предуслов за успешан рад и учење.

            Игра је најзначајнија активност детета до поласка у школу. Деца уживају у игри и најслободнија су док се играју. Игра доноси радост, али и много више од тога – она доприноси разгибавању и тела и душе. Играјући се, дете испробава, вежба и усавршава све своје способности. Оно савладава разне вештине, стиче нова знања, навике и искуства, обогаћује говор, успоставља различите односе са другом децом, изражава емоције.

            У игри дете лакше успоставља контакте са другом децом, учи се да поштује потребе других, да одложи неке своје потребе и да реагује тек када на њега дође ред у игри. На тај начин кроз игру се развијају солидарност, сарадња и толеранција, стрпљење и самоконтрола.

            Родитељ треба да одабере право време за игру са својим дететом.           Када је детезаокупљено својом игром и у њој ужива било да је само или с друговима, родитељ не би требало да се меша у игру или је прекида. Али кад осети да је усамљено и тужно, када се досађује, кад не зна шта ће са собом, родитељ би требало без оклевања да се укључи у игру и буде му равноправни партнер.

            Време које родитељ проведе с дететом у игри драгоцено је и врло је важно. У заједничкој игри, боље ће упознати своје дете.

            Важно: У игри дете најбоље и најлакше учи. Кроз игру оно стиче прва искуства, учи да посматра и закључује. Игра помаже детету да се осамостали и стекне самопоуздање.

            Дете кроз игру изграђује и однос према околини. Врло је важно како се дете односи према предметима којима се игра, да ли чува играчке, како поступа са животињама, како се односи према друговима с којима се игра. Ако посматрамо децу са тог гледишта, видећемо да ли се код њих развија хуман, благ, брижљив, социјани однос или се јавља грубост, немарност, недруштвеност итд.

ДА ЛИ ЈЕ КОРИСНО ДА ДЕТЕ ПРЕ ПОЛАСКА У ШКОЛУ УЧИ

ДА ЧИТА И ПИШЕ, РАЧУНА

            Ако би дете пре времена учило писање, то би за њега био непотребан терет, а врло вероватно, да би дете поједина слова научило да пише погрешно, од чега ће се каније тешко одвикнути. Зато је најбоље да родитељи омогуће детету да рукује оловком, кредом, и другим писаћим прибором јер ће тако савладати способност цртања. Таква помоћ је и пожељна и довољна.

            Када је у питању писање, имајмо у виду да се оно најбоље учи у првом разреду, захваљујући учитељу који зна да ову вештину стручно покаже детету, увежба га, исправи ако треба... Родитељ треба само да припреми терен за то.

ПСИХОЛОШКА ПРИПРЕМА

И РАЗВИЈАЊЕ ПОЗИТИВНИХ СТАВОВА ПРЕМА ШКОЛИ

            Припремање детета за полазак у школу, траје неколико година. То је дуг, стрпљив и смишљен посао. Уколико у том раду буде више система, утолико ће дете, полазећи у школу, имати више појмова и представа, развијенију пажњу и вољу, располагаће вештином посматрања, поседоваће потребне навике, вештине, спретност. Само не треба изгубити из вида да се рад на припремању детета за школу мора разликовати од рада у школи. Систематичност у том раду састоји се у томе што родитељи постепено, кроз игру, забаву, разговор и стални додир пружају детету потребна знања и умења. Никада не треба заборавити да у том периоду мора доминирати игра, а не рад, и да учење и овалдавање вештинама не сме имати карактер школског рада.

            Детету не смемо одузети детињство. Оно треба да га проживи срећно и радосно. Оно мора бити испуњено богатим и плодним садржајем. Такво детињство, лепо, срећно, садржајно – најбоља је основа за даљи развој младе дечје личности.

            Али, када је реч о припремању детета за школу, не смемо заборавити још један моменат. Реч је о психолошкој припреми детета. Она такође игра врло значајну улогу, нарочито првих школских дана. Ово је важно и због тога што још увек има родитеља, који да би децу застрашили, прете им школом и учитељем. Изгубивши ауторитет и моћ да својом децом владају, они обично говоре: „чекај само док пођеш у школу!“ или „још мало па ћеш видети, учитељ ће те научити памети!“ Ово је утолико чудније што су још пре неколико стотина година педагози говорили како су такве претње штетне. Коменски је на пример, казао да лудо и неразумно раде родитељи..., који прво од учитеља направе страшило а од школе мучилиште, па тек онда воде дете у школу.(Коменски, 1946, 58-60).

            Школа за дете треба да буде нова радост. Дете треба тако припремити да са нестрпљењем очекује полазак у школу. Зато му треба унапред говорити да ће кроз годину или толико и толико месеци, или дана поћи у школу; да ће у школи научити многе нове ствари; да ће у њој наћи много нових другова са којима ће се играти, ићи у шетњу, на излете итд. Школу детету треба приказати онаква каква је. Дете треба да зна да ће у школи учити, али му треба казати и то да је оно сад већ велико и озбиљно, јер такво поступање детету годи и оно лакше прима обавезе. Дете треба да схвати да је част бити ђак; да тиме треба да се поноси; упоредо треба подвлачити да се мора понашати како то приличи једном ђаку. На тај начин ће дете стећи тачну представу о школи, схватиће је реално и озбиљно, неће се плаштити школе, нити ће се разочарати, јер ће унапред знати да се у школи захтева пажња, послушност и известан напор.

Дете с којим се искрено и отворено, без идеализовања, омаловажавања и претњи разговара о школи и оно при том осети да се сви у породици радују његовом поласку у школу, лакше ће и брже прихватити и школу и обавезе које долазе. Истовремено, стећи ће навику да кући са родитељима и само, кад већ постане ђак, искрено, отворено прича о свему – и лепом и мање лепом – што се у школи дешава.

                                                                                  Тим за унапређивање ППП

                                                                                  Аутор: васпитач Татјана Николић