Директор

            Предшколска установа „Лане“ постоји од 1978. године. Све време је ишла узлазном линијом и данас је једна савремена Установа која служи као место живљења које помаже деци за њихов комплетни развој. Установа располаже са 6 јаслених, 15 васпитних група целодневног боравка, 27 припремних и две мешовите групе у трајању од четири сата дневно.

            Полазак детета у предшколску установу је веома стресна ситуација, јер се дете први пут одваја од своје породице, сусреће са колективним животом, упознаје већи број вршњака, долази у контакт са новом средином, као и са другим одраслим људима.

           

IMG 1365

 

Виолета Поповић - директор

 

            Прва особа са којом се дете сусретне уласком у групу јесте васпитач. Васпитач је тај који је већини деце идол и кога деца узимају као модел понашања, па је веома важно да то буде особа која ће деци дати адекватан узор. Он је креатор који стимулише децу, ствара подстицајно окружење, организује активности. Такође се може рећи  да је улога васпитача веома важна за ону децу која нису спремна на социјалне контакте са вршњацима из групе, из различитих разлога ( немају брата или сестру код куће, нису ступала у контакт са другом децом, одрастала су уз старије особе...). Васпитачи у нашој Установи воле децу, поштују њихове развојне потребе, уважавају их, на осмех одговарају осмехом, спремни су да утеше, узму дете у наручје, помилују га, загрле, прихватају свако дете и имају разумевања за њихове поступке.                      

            Деци је, такође, веома битна прихваћеност од стране њихових вршњака. Од свих особа са којима дете успоставља интеракцију, највећи утицај на развој и сазревање детета имају вршњаци. Дискусија која се развија међу вршњацима је чак значајнија од дискусије детета и одраслог. Међу децом постоје индивидуалне разлике као што су: ставови, мишљења, способности, начини изражавања, итд., али оне нису препрека деци у комуникацији и интеракцији, већ богате заједнички живот. На тај начин се деца уче поштовању туђег мишљења, толеранцији, а такође стичу навику да граде сопствене ставове и увиде да се разликују од других. У контакту са вршњацима дете ствара реалну слику о својим способностима, јер има прилику да се упоређује и идентификује са другом децом, а да се при томе не осећа мање вредно. Када је дете у друштву одраслих, оно нема одговарајућу повратну информацију од њих да ли је то понашање прихватљиво или не, јер је од одраслих стално презаштићено. У групи вршњака дете ће најбоље научити самопоштовању, а да при том не потцењује другу децу. Стидљиво и повучено дете ће имати јако пуно користи у комуникацији са вршњацима,  јер ће пред другом децом показати храброст, отвореност и самопоуздање у већој мери него обично. Међу децом долази и до препирки, али оне не утичу негативно на дечју личност, већ помажу детету да поштује туђе ставове, жеље и мишљење. Предшколска установа је веома значајна када је у питању социјални развој деце, јер је у њима дете окружено својим вршњацима и по својој вољи може да бира са киме ће ступити у интеракцију, са киме ће остварити комуникацију, док код куће нема много избора и углавном ступа у комуникацију са старијим особама или евентуално са млађим или старијим братом или сестром. У малим групама деца развијају пријатељство у оним играма када нешто активно размењују. Кад год је могуће, васпитачи подстичу децу да помажу једни другима и ослобађају их навике да стално траже помоћ одраслих. Има деце која кад дођу у вртић воле да се играју сама,  једноставно нису научила на друштво у породици ( јединчићи ). Овде уочавамо посебно велику улогу вршњака у укључивање оваквог детета у игру и интеракцију са другом децом.

            Наша Установа такође нуди смештај и за децу јасленог узраста.Већ у јаслицама деца имају интересовање за вршњаке које је видљиво и скоро се сва деца међусобно прихватају, па је добро да буду заједно. Деца су овде упућена на друштво вршњака, јер сви користе заједничку просторију у којој бораве и користе исте играчке. Сестре – васпитачи  утичу на децу тако што им показују како треба помиловати свог друга, загрлити га, како ће га додирнути, примером им показазују како ће се играти заједно, како ће у неким ситуацијама да помогну једни другима или како ће да умире дете које плаче. Најбоље ће се код деце тог узраста успоставити контакт помоћу играчака које ће међусобно размењивати.

            У раду са предшколском децом игра заузима водеће место, што се може поткрепити констатацијом: "дете ради и учи играјући се, а игра се учећи и радећи". Разне врсте игара прате узраст детета, које васпитачи у нашој Установи свакодневно потенцирају и негују. Комуникација деце међу собом се најбоље остварује кроз игру, било да се та комуникација остварује уз помоћ васпитача или самостално између деце. Деца у игри постављају једни другима одређене задатке, договарају се око реализације тих задатака, остварују замишљену или стварну комуникацију.

            На основу свега реченог, можемо закључити да је детету осим породице и ближе околине у којој одраста и усваја основна правила комуникације, потребна сарадња са другим људима, а посебно комуникација са вршњацима који су сличних интересовања као и оно само. Због тога је потребно да родитељи укључују што раније своје дете у вртић, како би се прилагођавало колективном животу и како би богатило и развијало социјалне односе са другом децом.

            Истичемо сарадњу са родитељима, која је веома значајна и представља везу између вртића и куће, јер се тада дете брже и лакше адаптира на колектив и прихвата га као други дом. Дете је у породици научило да углавном добије све што пожели, што није ништа чудно, јер сви ми као родитељи се трудимо да што више удовољимо нашим малишанима. Међутим, када пођу у вртић, деца на различите начине реагују на промену средине, па тако може доћи до плакања, пада имунитета, одбијања хране и других симптома. То, наравно, не значи да родитељ треба да се поколеба и престане да доводи дете у вртић, јер се деца навикну на колектив само онда ако редовно долазе.

            Колико је важно да се дете развија у стимулативној средини вртића, најбоље казују речиРоберта Фулгхума, који у свом делу „Све што требам знати, научио сам још у вртићу“ каже: „Све што треба да знам о томе како треба живети, шта радити и какав бити, научио сам још у вртићу. Мудрост ме није чекала на врху планине, на крају дугог успона школовања, него се крила у песку дечјег игралишта“.